BiH, Kosovo* i Srbija na subvencije za ugalj potrošile 444 miliona evra, a za OIE dale 147 miliona

Tri ugovorne strane Energetske zajednice (EnZ) koje su najviše zavisne od uglja – Bosna i Hercegovina, Kosovo* i Srbija u periodu 2015-2017. godina platile su ukupno 444 miliona evra direktnih subvencija ovom sektoru, dok su za obnovljive izvore energije (OIE) izdvojile 147 miliona evra. Ukupan iznos direktnih subvencija u svim ugovornim stranama EnZ, uključujući Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Ukrajinu, iznosio je 1,2 milijarde evra ili u proseku 400 miliona evra godišnje.

„Skrivene subvencije“ iznosile su 1,9 milijardi evra na godišnjoj osnovi, pa je ukupan iznos državne pomoći dostigao 2,4 milijarde evra.

Ovi podaci deo su izveštaja Rocking the Boat: What is Keeping the Energy Community’s Coal Sector Afloat? koji je pripremio Sekretarijat EnZ. Direktor Sekretarijata Janez Kopač predstavio je izveštaj tokom Nedelje održive energetike EU.

„Umesto energetske politike koja se odnosi na budućnost, ugovorne strane i dalje žive u prošlosti. Ugalj je postao ozbiljna prepreka na njihovom putu ka integraciji u EU. Vlade u regionu bi trebalo da sprovedu sveobuhvatne reforme za postepeno ukidanje subvencija za ugalj i prestanak korišćenja uglja u dugoročnom periodu“, rekao je Kopač.

Izveštaj se zasniva na analizi direktnih i određenih skrivenih subvencija za proizvodnju električne energije iz uglja, koju je Sekretarijat objavio u martu ove godine i naknadnim javnim konsultacijama.

Direktne subvencije – nema kredita bez državnih garancija

Fiskalna podrška činila je čak 67% ukupnog iznosa direktnih subvencija. U ovu kategoriju spada direktno finansiranje iz državnog budžeta i subvencije kroz otpis i reprogramiranja zaostalih obaveza prema budžetu i javnim fondovima. To uključuje i subvencije po osnovu obezbeđenja državnih zajmova, otpisa dugova ili otplate kredita iz državnog budžeta na osnovu izdatih garancija, smanenja naknada koje se plaćaju državi za korišćenje resursa i oslobađanje od PDV-a.

Niska profitabilnosti kompanija koje proizvode električnu energiju iz uglja, posebno kada dobijaju direktne subvencije, sprečava sektor da generiše dovoljne prihode koji bi omogućili izdvajanje odgovarajućih sopstvenih sredstava za investicije u modernizaciju i rehabilitaciju postrojenja.

Zato je jedini način na koji sektor uglja može da pozajmi novac je da države budu garanti za kredite, ističe se u izveštaju.

„Skrivene subvencije“

Sekretarijat je analizirao dve vrste indirektnih subvencija:

• rad sa malim profitom ili sa gubicima, neuporediv sa uslovima koji važe za druge učesnike na tržištu
• neplaćanje emisija CO2.

Samo ove dve „skrivene subvencije“, ako se pogleda prosečna godišnja proizvodnja električne energije u periodu od 2015. do 2017. godine, prognoze da će tona emisija CO2 biti 20 EUR i očekivani povraćaj kapitala (kako je to opisano metodologijom obračuna troškova proizvodnje), iznose 1,87 miliona evra.

Većina termoelektrana u regionu koje naplaćuju manje od 40 EUR/MWh već sada imaju operativne gubitke, bez troškova za emisije CO2. Uključivanjem skrivenih subvencija, kao što su troškovi kapitala i CO2, povećavaju se troškovi proizvodnje električne energije iz uglja na više od 65 EUR/MWh, navodi se u izveštaju.

Koje su stvarne cene električne energije za krajnje kupce

Iako je veleprodajno tržište otvoreno za konkurenciju u većini ugovornih strana, cene koje proizvođači električne energije naplaćuju na domaćim tržištima i/ili dobavljačima sa kojima su povezani nisu tržišno zasnovane. Prodaja električne energije po ceni koja je niža od troškova proizvodnje, znači da proizvođači ne mogu da obezbede povraćaj kapitala, niti sredstva za vraćanje kredita.

Kada bi se procenjeni troškovi proizvodnje uračunali u cene koje se naplaćuju domaćinstvima i industriji, sa svim troškovima za mreže i drugim porezima i naknadama, krajnje cene za domaćinstva bi se povećale u svim ugovornim stranama, a za industriju u svim osim na Kosovu*.