Pregovaračka pozicija za Poglavlje 27 biće spremna za godinu dana

Planiramo da konačnu pregovaračku poziciju za Poglavlje 27 pripremimo za godinu dana, a da pregovore sa Evropskom unijom (EU) započnemo do kraja 2019. godine. Ne želimo da ulepšavamo stvarnost, jer samo tako možemo u pregovorima da dobijemo realne rokove da uradimo sve što je neophodno, kaže u intervjuu za Balkan Green Energy News Ivan Karić, državni sekretar u Ministarstvu zaštite životne sredine i predsednik Pregovaračke grupe 27. On je govorio i o početku pripreme specifičnog plana implementacije (DSIP) za Direktivu o industrijskim emisijama EU, o tome gde ćemo morati da donesemo najteže oduke u pregovorima, ali i šta Ministarstvo očekuje od novog ministra finansija.

Gde ćemo u toku pripreme pregovaračke pozicije morati da donesemo najteže odluke?

Kod industrijskih direktiva, posebno vezano za emisije iz industrijskih postrojenja, i prilagođavanja privrede novim uslovima koje propisuje evropsko zakonodavstvo. Tu je sektor energetike, metalska industrija, prehrambena, prerađivačka, velike farme… Pre dva meseca sa Centrom za čistije proizvodnje Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu započeli smo pripremu specifičnog plana implementacije Direktive o industrijskom emisijama. Svrha ovog dokumenta je definisanje prelaznih perioda za usklađivanje za svakog operatera pojedinačno, kao i definisanje potrebnih finansijskih ulaganja za ispunjenje ovih obaveza i biće osnova za pregovaranje prelaznih rokova za industriju.

Razgovaramo sa svakom kompanijom koja mora da ima integrisanu dozvolu (IPPC) o tome koje rokove mogu da ispoštuju da bismo se usaglasili sa evropskim direktivama, kao i kolika ulaganja su potrebna

Usklađivanje se odnosi na primenu najboljih dostupnih tehnika i dostizanje graničnih vrednosti emisija povezanih sa istim. Pregovarački tim za Poglavlje 27 će u pregovorima imati zadatak da u ime industrije pregovara o datumima potrebnim da se pojedini operateri, nakon pristupanja EU, usklade sa najboljim dostupnim tehnikama i dostignu odgovarajuće standarde. Da bi se prelazni rokovi dobili, moraju postojati jasni i nedvosmisleni argumenti za njihovo traženje. Razgovaramo sa svakom kompanijom koja mora da ima integrisanu dozvolu (IPPC) o tome koje rokove mogu da ispoštuju da bismo se usaglasili sa evropskim direktivama, kao i kolika ulaganja su potrebna.

Ne smemo da dođemo u situaciju da plaćamo penale ili da pojedina postrojenje treba da budu zatvorena jer nismo ispunili standarde u rokovima, koji će se konačno definisati tokom samih pregovora.

Tu verovatno želite da izbegnete greške, koje se stalno spominju. Koje su to greške?

Velika obećanja i kratki rokovi. Privreda je najosetljivija, utiče na veliki broj ljudi. Razgovaramo sa velikim kompanijama, kao što su Naftna industrija Srbije, Elektroprivreda Srbije, Rudarsko-topioničarski basen „Bor“, ali i sa manjim firmama…

I šta kažu?

Jedan deo već ima ili sprema planove jer je to u njihovom interesu, da što pre krenu sa prilagođavanjima, da bi ulaskom u EU bili konkurentni i mogli da prodaju svoju robu. Pokušavamo zajedno da procenimo koji su realni rokovi, da ne bismo bili u situaciji Bugarske ili Rumunije koje plaćaju penale, ili Slovenije koja je morala da zatvori rafineriju nafte jer nije dobro procenila i ispregovarala prelazne rokove. Prvo pravilo koje smo zacrtali kada smo preuzeli ovaj resor je da nema ulepšavanja realnosti, samo tako možemo da dobijemo realne rokove. Mnogi su hteli da se prikažu lepšim nego što jesu, pa nisu imali dovoljno novca, niti vremena, da urade sve što je potrebno.

Kakva je struktura finansiranja kod industrijskih direktiva?

Nema subvencija za ono što radi na ekonomskim principima jer će te firme ulaganjima ostvariti uštede i biti konkurentniji na svetskom tržištu. Važno je da na ovaj način postajemo deo ekonomske zajednice u kojoj važi pravilo da resurse ne možete da koristite neograničeno, i da postoji, o tome se malo priča kod nas, a i neoliberalni ekonomisti ga zaboravljaju, vrednost prirodnog kapitala. Naravno da zdravlje nema cenu, ali finansijski sve može da se preračuna, i dani na bolovanju, i troškovi zbog lekova i pregleda, i smanjen životni vek, sve kao posledica kvaliteta životne sredine.

Prvo pravilo koje smo zacrtali kada smo preuzeli ovaj resor je da nema ulepšavanja realnosti, samo tako možemo da dobijemo realne rokove

Povećanjem ulaganja u ekologiju bi se smanjio trošak zdravstva, na primer. Prećišćavanje otpadnih voda bi moglo da otvori nove ekonomske mogućnosti korišćenja mulja, tu je i pepeo iz termoelektrana i otpad sa deponija. A, u isto vreme ne trošimo prirodne resurse, što je još jedan benefit. Sve to je deo cirkularne ekonomije, koja propagira ponovno korišćenje materijala.

Sve te računice bi trebalo da nam pomognu da napravimo što bolju pregovaračku poziciju. Srbija je 5. juna poslala Nacrt pregovaračke pozicije Evropskoj komisiji (EK) na neformalne konsultacije. Šta su najvažniji elementi Nacrta?

U Nacrtu smo najviše pažnje posvetili transpoziciji legislative i dvema najtežim oblastima – upravljanju otpadom i upravljanju otpadnim vodama. To su i dve najskuplje oblasti, procena je da će nas to koštati oko 6,4 milijarde evra. Nemamo još sve specifične planove implementacije dovršene, ali najveći deo je pri kraju.

Govorimo o scenariju koji se proteže čak do 2040. godine

U prethodnom periodu suviše smo pričali o pregovaračkoj poziciji, a nova ekološka administracija smatra da ovaj proces mora da bude pažljivije pripreman. Kad budemo imali sve specifične planove, kad budemo znali koliko nam je novca EU na raspolaganju, koliko ima našeg novca u Zelenom ili fondu za vode, moći ćemo preciznije da isplaniramo rokove za ispunjenje naših obaveza prema EU, onda ćemo biti spremni da predamo pregovaračku poziciju.

Razlog za sporiji ritam je želja da se izbegnu greške?

Da. Radimo trenutno na osam specifičnih planova, najkomplikovanijih i najskupljih, od ukupno 24. Njihova priprema je i priprema za korišćenje novca koji će biti na raspolaganju. Pokriva se široka oblast koja nije u nadležnosti samo Ministarstva, već i drugih. Govorimo o scenariju koji se proteže čak do 2040. godine.

Da li je sada neophodna politička odluka o tim krupnom pitanjima?

Ministarstvo priprema specifične planove implementacije koji će predstavljati potporu pregovaračkoj poziciji. U njima će biti detaljno prikazane mere koje treba preduzeti, finansijske procene, a, nadamo se, da ćemo uz pomoć Ministarstva finansija moći da predvidimo izvore finansiranje za sva potrebna sredstva u narednih 25 godina. Naravno, na kraju će pregovaračku poziciju morati da usvoji Vlada Srbije i Narodna skupština.

Kada bi mogla da bude definisana konačna pregovaračka pozicija, a kada da se otvore pregovori?

Specifične planove implementacije za vode i otpad planiramo da završimo u narednih nekoliko meseci, a za industrijsku direktivu do kraja godine. Plan je da pregovaračka pozicija bude spremna za godinu dana – šta moramo da uradimo, koliko novca je potrebno i u kojim rokovima. Onda od EU zavisi kada će biti otvoreno Poglavlje 27, ali mislimo da bi to moglo da bude do kraja 2019.

Kakve komentare EK na Nacrt očekujete?

U  Briselu je 12. i 13. juna održan sastanak Pododbora za transport, energetiku, životnu sredinu, klimatske promene i regionalni razvoj gde smo razgovarali o Nacrtu. Utisak sa tih razgovora je da je posao sa stručnog aspekta dobro i brižljivo planiran, a propusti, na žalost, ne zavise samo od nas.

A, koji su to propusti?

To je ono isto što često govori ministar Goran Trivan, nepostojanje jasnog finansijskog okvira za zaštitu životne sredine. Tri zamerke EK na razgovorima u Briselu su bile nezavisno finansiranje, normalno funkcionisanje Zelenog fonda i manjak stručnjaka u ekološkoj administraciji Vlade Srbije, a takođe i na nivou opština.

Kako mogu da se reše ti finansijski problemi?

Očekujemo da se posle promene u Ministarstvu finansija nešto desi. Evropska komisija nam je sugerisala da se u narednih nekoliko meseci održi sastanak predstavnika dva ministarstva i EK, kako bi se definisalo kako nastaviti finansiranje zaštite životne sredine i funkcionisanje Zelenog fonda. Domaćim propisima su već preuzeti neki evropski standardi, pa je jedan od glavnih principa zagađivač plaća, ali očekuje se da ta sredstava budu namenski trošena.

Očekujemo da se posle promene u Ministarstvu finansija nešto desi

Sugestija EU je da novac namenjen ekologiji mora za to i biti potrošen, a kod nas se to ne dešava. Od oko 11 milijardi dinara prikupljenih na ime ekoloških taksi, samo polovina ide za ekologiju. EU će nas pitati: Ako hoćete da dobijete novac od nas, da vidimo kako trošite vaš novac namenjen zaštiti životne sredine.

Kako objasniti javnosti da zaštita životne sredine nije trošak, već prilika i za pokretanje zelenih investicija?

Reč je ozbiljnim projektima koji traju po nekoliko godina, neki čak dvadesetak. Istina je da je to veliki trošak, ali se otvaraju velike mogućnosti kroz nove potrebe za infrastrukturnim radovima, unapređenjem znanja, izradu projekata, konsalting i druge prateće usluge u oblasti zaštite životne sredine, što sve može da doprinese otvaranju novih radnih mesta.

Možda je najlakše to objasniti na primeru otpada. Imate jedan resusrs koji završava na deponiji, bez mogućnosti da se od njega nešto uradi. Danas se govori o otpadu kao sirovini, to je suština cirkularne ili kružne ekonomije, gde uz malo napora na primarnoj separaciji možete opet da iskoristite papir, karton, PET ambalažu, aluminijum…

Kako će se praviti finansijska konstrukcija za, na primer, tih 6,4 milijardi koje spominjete za ulaganja u otpad i otpadne vode?

Uzimajući u obzir iskustva drugih zemalja, oko 50 odsto bi mogla da obezbedi EU, oko 30 odsto mi, a ostatak iz kredita. U prvom budžetskom periodu od sedam godina, od kada uđemo u EU, možemo da računamo na 1,3 milijarde evra. Naša pretpostavka je da iz IPA fondova od 2021. do 2024. možemo da očekujemo 50 miliona evra godišnje, ali da bismo to iskoristili potrebno je da pripremimo tehničku dokumentaciju, projekte, pre svega, u oblasti otpada i otpadnih voda.

Iz IPA fondova od 2021. do 2024. možemo da očekujemo 50 miliona evra, ali da bismo to iskoristili potrebno je da pripremimo dokumentaciju

Šta će u procesu podizanja kvaliteta životne sredine u Srbiji i dostizanja standarda EU biti veći problem – promena svesti građana i privrede ili novac za potrebna ulaganja?

Obe stvari su podjednako važne, ovog trenutka nam se čini da su finansije važnije, ali i ono što je, godinama unazad, Srbija započela kroz obrazovni program na dugi rok će dati rezultat. Deca opominju roditelje da zatvore česmu dok se briju ili dok peru zube ili da đubre mora da se nađe na pravom mestu. Kada ta deca odrastu i budu donosioci odluka u kompanijama teško da će odlučiti da bure otpada zakopaju na nekoj njivi. Bez novca nema stvaranja nove vrednosti, radnih mesta i velikih gradilišta, a bez obrazovanja nema ljudi koji su svesni da to ne rade samo zbog finansijskog aspekta, nego i zbog zdravlja, životne sredine i cele planete.