Proizvodnja i distribucija električne energije u regionu – država i dalje drma elektroprivredama

Autor: Vladimir Spasić, novinar i analitičar u oblasti energetike 

Države u regionu, ne samo da ne razmišljaju o prodaji svojih elektroprivrednih kompanija, nego bi da kupe ono što su pre dvadesetak godina prodali, ali i ono što ima komšija.

To je pokazala i najava Elektroprivrede Srbije da kupi Elektropivredu Republike Srpske. Srbija je, kako su preneli mediji, nedavno formirala radnu grupu na nivou vlade koja bi trebalo da razmotri kupovinu elektroprivreda u regionu, pre svega one u Republici Srpskoj (RS) i Crnoj Gori. Ekspresno je stigao odgovor. Iz RS su rekli “nije na prodaju”, a iz Crne Gore nisu rekli ništa, ali kao da jesu.

„Grešne“ devedesete

Krajem devedeseth godina prošlog i početkom ovog veka države regiona utrkivale su se koja će što pre rasformirati svoje vertikalno organizovane elektroprivrede, koje su u sebi imale proizvodnju, prenos i distribuciju električne energije. Prve su bile privatizovane distribucije.

Već krajem 1996. godine svih šest distribucija u Mađarskoj je privatizovano. Kupci su bili francuski EDF i nemačke firme RWE, Bajenverk i Isar (dve poslednje su kasnije postale EON). Ali, krajem prošle godine državna firma ENKSZ, formirana 2015, otkupila je jednu distribuciju od EDF-a, a godinu dana ranije još dve od RWE. Ovoj kupovini prethodilo je preuzimanje, takođe državno, gasnih distributivnih kompanija od nemačkog EON-a i RWE. Država je u suštini još sredinom 2012. proklamovala ideju da povrati distribuciju gasa i struje, i polako je ostvaruje.

Bugarska je prvo privatizovala proizvodnju i to 1998. godine. Termoelektrana “Marica istok 1” prodata je američkom AES, a “Marica istok 3” američkoj Entegri, čiji je udeo kasnije preuzeo italijanski Enel, pa onda opet američka kompanija Kontur Global. Šest godina kasnije Bugari su prodali i svih sedam distribucija. Češki ČEZ je kupio tri, a austrijski EVN i nemački EON po dve. U 2011. je EON prodao češkom Energo-pro svoje distribucije, a kao razlog je naveo širu strategiju da proda imovinu vrednu 15 milijardi evra. Ubrzo su se pojavile nesuglasice između kupaca i države. Zbog, kako tvrde, ozbiljnog narušavanja poslovanja EVN je tužio državu 2013, Energo-Pro 2015, a ČEZ prošle godine, i svi traže odštetu tešku stotine miliona evra.

Godinu dana posle Bugara, 2005, i Rumuni su prodali pet od osam distribucija. Kupci su opet slični. Enel je uzeo tri, ČEZ i EON po jednu. Ali, i državna Elektrika je zadržala tri. Kao i u Bugarskoj i ovde je bilo sudskih sporova, ali sa epilogom. Početkom ove godine strana arbitraža presudila je da EON mora da plati državi malo manje od milion evra jer joj nije isplaćivao dividende kao manjinskom vlasniku, a italijanski ENEL čak 400 miliona. Italijani kao da su predosetili šta će se desiti jer su još krajem 2014. najavljivali da hoće da prodaju imovinu u Rumuniji.

Crna Gora je jedina privatizovala celu elektroprivredu, ali italijanskom A2A 2009. prodala je manjinski paket od oko 41 odsto akcija. Najviše je zainteresovanih za kupovinu baš ove elektroprivrede. U redu stoje i Hrvatska elektroprivreda i Elektroprivreda Srbije. U paketu su i pregovori o gradnji nove termoelektrane u Pljevljima, za koju je izabrana Škoda Praha, a kao partner se spominjao i Dženeral elektrik.

Makedonci su svoju jedinstvenu elektroprivredu podelili 2005, a sledeće godine prodali su distribuciju austrijskom EVN.

Dobri đaci

Koracima komšija iz regiona nisu krenule Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Slovenija. Delom jer se vrlo retko odlučuju da prodaju nešto što je državno (Slovenija), a i zato što su kasnili u reformama, pa dok je trebalo da urade domaći zadatak, realnost je pokazala da privatizacija možda i nije najbolje rešenje (Srbija, Hrvatska, BiH).

U krugu ovih država, sa dodatkom Crne Gore i dešava se najviše priča – ko će koga kupiti. Tako je bilo i sa nedavnom informacijom da Elektroprivreda Srbije planira da se širi u regionu. O tom planu se, inače, u više navrata govorilo poslednjih godina, a najčešće su to radili političari. I skoro uvek se završilo na izjavama. I Branko Kovačević, predsednik Nadzornog odbora EPS, koji je potvrdio da se radi na planovima za kupovinu elektroprivreda u regionu, izjavio je da je to stara ideja.

„O preuzimanju distribucija u regionu već se govori određeno vreme. Planira se da se kupe distribucije u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Ono što nas najviše interesuje je mogućnost razvoja hidroenergije i struje koju bismo dobijali na taj način. Republika Srpska nam je posebno interesantna baš iz tog razloga, jer sa njima delimo Drinu, a imamo i mogućnost širenja na celu Bosnu i Hercegovinu. EPS-u bi se ova investicija i finansijski isplatila, jer bi imao mogućnost da prodaje struju u regionu“, naveo je on.

Kovačević je čak i dodao da će se kupovina najverovatnije izvesti po modelu koji je već viđen u slučaju preuzimanja „Telekoma“ Republike Srpske.

Njemu je ekspresno i nimalo “bratski” odgovorio Petar Đokić, ministar industrije, energetike i rudarstva Republike Srpske:

“Elektroprivreda Republike Srpske neće biti prodata EPS-u, niti će biti privatizovana. Narodna skupština RS ima vrlo precizan zaključak, nećemo privatizovati “Elektroprivredu”, ali možemo govoriti o partnerstvu pri izgradnji novih energetskih objekata.”

On je dodao da je nemoguće prodati distributivni deo preduzeća „Elektroprivrede“, te da se može govoriti o tome da Republika Srpska ima potencijale za saradnju sa Srbijom.

Inače, skok preko grane u energetici Srbiji je uspeo kada je reč o prenosnim kompanijama. Krajem 2015. “Elektromreža Srbije“ je kupila deset odsto akcija Crnogorskog elektroprenosnog sistema za 13,8 miliona evra. Kupovinom tog udela EMS je dobio mesto u Odboru direktora i pravo na dividendu. Postoje analize koje govore da je ovo bio, ekonomski gledano, pogrešan potez jer su akcije mogle da budu kupljene jeftinije i zato što se investicija neće tako brzo isplatiti.

Iz Hrvatske se, takođe, više puta čulo da hoće da kupe crnogorsku elektroprivredu, a početkom godine najavljena je i inicijalna ponuda akcija Hrvatske elektroprivrede (HEP). Premijer Hrvatske Andrej Plenković najavio je IPO 25 odsto akcija HEP do kraja 2017, pre svega da bi se prikupio novac za vraćanje većinskog vlasništva u nafno-gasnoj kompaniji INA. Nedavno je agencija Blumberg objavila analizu, zasnovanu na stavovima hrvatskih i mađarskih stručnjaka, da HEP vredi 2,4 milijarde evra i da IPO neće biti uspešna. Analitičari smatraju i da će Hrvatska uspeti da povrati INA, ali za nekoliko godina.

Država se ne vraća, jer nije ni otišla

Iako izgleda kao da se država vraća na velika vrata u sektor električne energije, moglo bi se reći da nije ni odlazila. Prodavane su samo distributivne kompanije, dok je proizvodnja, osim u Bugarskoj, ostala netaknuta (privatizacija prenosa skoro da nigde nije bila razmatrana).

U Rumuniji je proizvodnja – NE Kozloduj i Hidroelektrika sa 272 HE i pumpne stanice, u rukama države, kao i Bugarski energetski holding, koji kontroliše oko polovinu proizvodnje struje preko elektroprivredne kompanije NEK sa 30 hidroelektrana, nuklearke Kozloduj i TE Marica Istok 2. Proizvodnja je i u Mađarskoj ostala u državnim rukama, tačnije u vlasništvu kompanije MVM, koja kontroliše više elektrana i nuklearku Pakš, kao i u Makedoniji gde je ELEM glavni proizvođac sa tri termo i više hidro elektrana.

Kada se na to doda situacija u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Sloveniji, jasno je da je država glavni igrač u sektoru električne energije. Razlozi su različiti, od želje da kontrolišući cene utiču na standard građana do straha da ne izgube ekonomsku nezavisnost. Na kraju, slično se ponašaju i mnogo razvijenije zemlje u Evropskoj uniji.