Otpad

Ambalažni otpad – (ne)odgovornost privrede koju građani plaćaju

Ambalazni otpad Srbija 2022

Foto: iStock

Objavljeno

13.06.2022.

Država

Podeli

Objavljeno

13.06.2022.

Država

Podeli

Ambalažni otpad možda nije po generisanim količinama najzastupljenija vrsta otpada u Srbiji, ali sigurno baš njega ima najviše na mestima na kojima ga ne treba biti: razasut je po naseljima, izletištima, rekama i prirodi, a mikroplastika završava u ljudima, ali i placenti  beba.

Prema zakonu, odgovornost i briga za ambalažni otpad je na onima koji ga na tržište i stavljaju, znači privredi, čest je slučaj da marketinške kampanje i izveštaji šalju mnogo bolje poruke i podatke nego što je situacija na terenu. Iako dosadašnji model sakupljanja i upravljanja ambalažnim otpadom nije dao značajnije rezultate osim kada je reč o papiru i kartonu, pa i metalu, u Srbiji se ne poseže za novim rešenjima.

Možda je opravdan strah da država ni ovaj put ne bi bila kadra da uradi nešto kako treba u upravljanju otpadom, ali, bar kada je reč o uvođenju depozitnog sistema, tu ne bi trebalo da bude problema, jer se sistem, u skoro svim zemljama gde je implementiran, pokazao kao veoma uspešan.

U Srbiji je u proteklih deset godina, od kada se primenjuje Zakon o ambalaži i obaveza izveštavanja privrednih subjekata koji plasiraju ambalažni otpad ili upravljaju njime, prema zvaničnim podacima, na tržište stavljeno 3.7 miliona tona ambalaže, od čega je 1,5 miliona tona ili 39% reciklirano, odnosno ponovno iskorišćeno, a oko 2,2 miliona tona je završilo nekontrolisano u prirodi ili na deponijama.

Oko 30 odsto privrede ne izveštava Agenciju za životnu sredinu uopšte, ili ne izveštava tačno

Ove brojke su u realnosti drugačije jer se procenjuje da oko 30% privrede ne izveštava Agenciju za zaštitu životne sredine uopšte, ili ne izveštava tačno, a pored toga, firme koje na tržište stavljaju manje od jedne tone ambalaže godišnje, oslobođene su ove obaveze, pa je preporuka ove podatke uzeti sa rezervom sve dok se ne uvede red u upravljanje ambalažnim otpadom, ali i izveštavanje.

Takođe, dovoljno je samo osvrnuti se oko sebe pa videti da je ovaj otpad svuda oko nas, da ruži i nanosi trajnu štetu prirodi i ljudima, pa da bude jasno da marketinške priče o uspehu nisu realne i da nas ozbiljan posao tek čeka.

O tome kako funkcioniše sistem upravljanja ambalažnim otpadom i kako ga unaprediti u nastavku serijala „Srbija – od smetlišta do cirkularne ekonomije“ razgovaramo sa Violetom Belanović Kokir, generalnom direktorkom Sekopaka, operaterom sistema upravljanja ambalažnim otpadom,  Kristinom Cvejanov, ekspertkinjom za ambalažni otpad, i Draganom Katić, ekološkom aktivistkinjom i osnivačicom Trash Hero pokreta u Srbiji.

Kristina Cvejanov Dragana Katic Violeta Belanovic Kokir ambalazni otpad

Sagovornice s leva na desno: Kristina Cvejanov, Dragana Katić, Violeta Belanović Kokir 

Desetogodišnji rezultat upravljanja ambalažnim otpadom – 39 odsto smo uspešni

Ambalažni otpad je po zakonu Republike Srbije odgovornost proizvođača – kompanija koja na tržište stavljaju proizvode u ambalaži. Njihova je obaveza da trošak odvojenog sakupljanja svoje ambalaže inkorporiraju u cenu proizvoda i naplate od krajnjeg kupca, a zatim da ova sredstva usmere na to da njihova ambalaža umesto na deponijama ili prirodi završi u fabrikama za preradu otpada.

U proteklih deset godina zbrinuto je 39 odsto ambalažnog otpada koji je plasiran na tržište

Ovakav sistem nazvan je “produžena odgovornost proizvođača”, i za 11 godina primene, kompanije su preko operatera sistema sa kojim imaju ugovore obezbedile sakupljanje 1,5 miliona tona ambalažnog otpada, od čega je najveći deo sakupljenim u privredi. Kompanije su ovim rezultatom ispunile cilj koji je propisala država, ali reč je o svega 39% ambalažnog otpada koji je plasiran na tržište, dok je 61% plasirane ambalaže ostalo nezbrinuto, deponovano ili razasuto negde u prirodi, što je iz perspektive uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi nije dovoljno.

Papir i karton ambalazni otpad Srbija 2010-2020 statistika

Jedan od razloga je i to što ambalaža iz domaćinstva – kartonske kutije, papir za uvijanje, plastične boce, posude i folije, limenke i konzerve, staklene boce i tegle i dalje u najvećoj meri završava na deponijama, iako gotovo sva može da se upotrebi kao resurs za dobijanje novih proizvoda ili energije.

Belanović Kokir: operateri sistema ambalažnog otpada produžena su ruka industrije

Violeta Belanović Kokir, generalna direktorka Sekopaka, prvog i najvećeg operatera sistema, vrlo je zadovoljna postignutim rezultatima. Ona kaže da operateri sistema predstavljaju produženu „ruku“ industrije i direktnu vezu sa sakupljačima ambalažnog otpada. „Ideja „zajedničke“ kompanije nastala je kako bi se uspostavio efikasan i održiv sistem upravljanja ambalažnim otpadom i dosad se ovaj model pokazao kao najefikasniji,“ istakla je Belanović Kokir.

U Srbiji se sredstva od ekoloških taksi nenamenski troše

Alternativa ovom sistemu, prema njenim rečima, je da privreda uplaćuje naknadu za ambalažu državnom fondu, a onda da se iz fonda ulaže u infrastrukturu za sakupljanje i nadoknađuju troškovi sakupljača i komunalnih preduzeća. U Srbiji je ovo problematično jer se sredstva od ekoloških taksi koja se ulivaju u Budžet Republike nenamenski troše, što je i legalizovano 2015. Zakonom o budžetu, a u suprotnosti sa regulativom Evropske unije.

Najbolje rezultate u upravljanju ambalažnim otpadom postigla je industrija papirne i kartonske ambalaže – 95 odsto

Pokazatelj da u Srbiji sistem upravljanja papirnim i kartonskim ambalažnim otpadom dobro funkcioniše pokazuje izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine za 2020. godinu kada je reciklirano čak 95%, odnosno 116.049 tona kartonske ambalaže, od čega su većinom komercijalna pakovanja sakupljena u trgovinama i inudstriji.

Metalna ambalaža postigla je stopu reciklaže od 78 odsto, staklo od 48 odsto, a plastika samo 34 odsto

Prema istom agencijskom izveštaju, po uspešnosti sledi metalna ambalaža sa stopom reciklaže od 78% (13.980 t). Ispod 50% su staklo sa 48% (25.155 t),  drvo sa 40% (30.723 t) i plastika sa 34% (39.974 t).

Metalna ambalaza Srbija 2010-2020

Međutim, ukoliko bi se unapredio inspekcijski nadzor i pooštrila kontrola kompanija tako da prijavljuju sve količine koje plasiraju na tržište (i nama zvuči neverovatno da smo ovo napisali, ali da, to je realnost), podatak o stopi reciklaže bi se značajno smanjio i bolje bi ilustrovao realno stanje – umesto da sakupljamo i koristimo ambalažu kao resurs, zagađujemo njom prirodu na svakom koraku bacajući oko 300.000 tona ambalažnog otpada u životnu sredinu.

„Otvaranjem Poglavlja 27 Srbija je intenzivirala aktivnosi na usaglašavanju sa direktivama EU, što znači da i deo uređivanja rada operatera u cilju bolje kontrole čitavog sistema i uspostavljanje tzv. clearing agencije postaje aktuelan i neophodan. Uvođenjem ova dva instrumenta postojeći sistem će sigurno dobiti na efikasnosti i transparentosti“, smatra Belanović Kokir.

Regulatorna tela (clearing agency, eng.) u državama EU imaju ulogu da kontrolišu količine ambalaže koju privreda stavlja na tržište, i time delom preuzimaju nadležnosti inspekcija, koje ne mogu da postignu da kontrolišu sve obveznike plaćanja naknade.

Primenom ovog mehanizma, u Srbiji bi se obezbedilo ne samo tačnije izveštavanje kompanija prema Agenciji za zaštitu životne sredine, a time i prema građanima Srbije koji uredno plaćaju cenu upravljanja ovim otpadom u okviru cene proizvoda ili usluga, nego i veća naplata naknade za ambalažu, a samim tim i veća ulaganja u sakupljanje ove vrste otpada.

Staklo staklena ambalaza Srbija 2010-2020

Takođe, da bi upravljanje ambalažnim otpadom do kraja funkcionisalo, potrebno je da se uvede i nadoknada (taksa) za deponovanje otpada na nesanitarnim ili sanitarnim deponijama ili otpada koji završi u životnoj sredini. Odnosno firme koje plasiraju na tržište ambalažu treba da plate ekološku taksu za sve ono što nije reciklirano ili ponovno iskorišćeno.

Ta taksa bi takođe motivisala proizvođače da menjaju dizajn pakovanja koja se ne recikliraju (plastična ambalaža sa premazom od aluminijuma koja se, na primer, može naći u pakovanjima gricklaca i keksova), kao i da ulažu u sistem sakupljanja otpada koji se inače može reciklirati, a koji se trenutno ne reciklira, poput plastičnih kesa. Rešenja i tehnologije postoje, pa nema opravdanja da se unapređenje ne postigne.

Prihodi bi bili značajni. Prema podacima iz Infografika br. X, vidi se da su količine otpada koji se ne sakupi (a prijavljen je ili nije prijavljen) i dalje velike. Podaci iz tabele apsolutno odgovaraju slikama iz prirode koje svaki građanin Srbije, bez bilo kakvog inspekcijskog zapisnika može da vidi oko sebe, u gradovima, selima i prirodi.

„Biorazgradive“ plastične kese – zabluda koja košta

Izdvajanje plastičnih kesa i kesica iz komunalnog otpada je izuzetno skupo i zahtevno. Nije moguće bez savremenih tehnologija na sortirirnicama i nadoknade troškova izdvajanja komunalnim preduzećima. Iako se naplaćuju kese u Srbiji i postoje finansijski mehanizmi, ovaj novac se ne ulaže u sakupljanje i reciklažu.

Srbija je zakonom stimulisala korišćenje oksodegradabilnih kesa koje u javnosti netačno predsavljene kao biorazgradive

„Plastične kese se odlažu na deponiji. Što je najgore od svega, Srbija je zakonom stimulisala korišćenjem oksodegradabilnih kesa koje su u javnosti netačno predstavljene kao biorazgradive. Ove kese su zapravo obične plastične kese sa dodatkom aditiva koji ubrazava njihovo raspadanje na sitne komadiće. Ovi komadići se zovu mikroplastika, koja ne nestaje, već mnogo brže nego što je to bio slučaj sa prethodnim plastičnim kesama dospevaju u zemljište, vazduh i vodu, pa i u lanac ishrane“, kaže Kristina Cvejanov, ekspertkinja za ambalažni otpad.

Oskodegradabilne kese zabranjene su u EU od jula 2021. godine

Prisustvo mikroplastike dokazano je u mnogobrojnim ljudskim organima, uključujući i placentu fetusa. Zato su oksodegradabilne kese zabranjene u EU od 3. jula 2021. godine. U Srbiji se stimulišu kao ekološko rešenje tako što su njihovi proizvođači oslobođeni obaveze plaćanja naknade za životnu sredinu čime je budžet Republike Srbije, prema njenim rečima, oštećen za oko milion evra godišnje. Taj novac bi mogao biti iskorišćen za finansiranje izdvajanja plastičnih kesa iz komunalnog otpada i reciklažu.

Nove „ekološke“ kese donose profit proizvođačima kesa i trgovcima, a teret snose kupci

„Iako je uvedena obaveza kupovine kesa, ovi prihodi ne idu u rešavanje zagađenja koje one stvaraju, već su čist profit trgovaca. Dakle, ovakvo stanje proizvođačima kesa omogućava manje troškove, trgovcima veće prihode, a građanima ostavlja životnu sredinu zagađenu mikroplastikom“, naglašava Cvejanov.

Drvo ambalaza Srbija 2010-2020

U postojećim uslovima komunalna preduzeća uključujući i regionalne deponije sa sortirnicama nemaju finansijski interes da izdvajaju kese, niti recikleri da grade postrojenja za preradu i, kako kaže naša sagovornica, potrebno je pod hitno zabraniti korišćenje oksodegradabilnih kesa, kako je to i u EU, a finansijska sredstva naplaćena na osnovu Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara usmeriti na subvencionisanje komunalnih preduzeća i pokrivanje troškova sakupljanja, separacije, transporta i tretmana plastičnih kesa.

U slučaju novih, „ekoloških“ kesa država je ozakonila nešto što je potpuno u suprotnosti sa zdravom logikom i niko to ne primećuje

„Zabrinjavajuće je to što se stiče utisak da, iako je formalno odgovornost na kompanijama odgovornim za proizvodnju i plasman ovih kesa, one zapravo nisu ničija briga. Država je ozakonila nešto što je potpuno u suprotnosti sa zdravom logikom i niko to i ne primećuje. Ne dovodi se ni u pitanje, ni ko zarađuje na plastičnim kesama, ni zbog čega nema novca za njihovo sakupljanje i reciklažu,“ kaže Cvejanov.

Sakupljanje i reciklaža otpada nisu, kako kaže, uglavnom isplativi sami po sebi, neohodno je napraviti finansijske mehanizme koji podstiču ponovnu upotrebu.

Plasticna ambalaza Srbija 2010-2020

„Odgovor na to zbog čega smo prljavi i zašto ne recikliramo leži u odgovoru da je to zato što ne razumemo ekonomiju otpada. Niko se tim pitanjem u Srbiji strateški ne bavi, niti Ministarstvo životne sredine i Ministrastvo finansija razumeju značaj ovih mehanizama. Da nije tako ne bismo viđali kese po drveću i u rekama,“ kaže Cvejanov.

EU ciljevi za reciklažu ambalažnog otpada nedostižni bez unapređenja postojećeg sistema sakupljanja

Odgovornost za upravljanje ambalažnim otpadom je Zakonom o ambalaži i amabalažnom otpadu prenesena na privredu, odnosno kompanije koje na tržište stavljaju proizvode u ambalaži, a one su je prenele na operatere sistema upravljanja ambalažnim otpadom kojih u Srbiji ima sedam (Sekopak, Delta Pak, Ekostar Pak, Ekopak sistem, Ceneks, Tehno Eko Pak, Uni Eko Pak).

Operatori ambalažnog otpada nisu sami u mogućnosti da uspostave efikasan sistem upravljanja ambalažnim otpadom

Ostvareni rezultati u prethodnih deset godina pokazuju da operatori ambalažnog otpada nisu sami u mogućnosti da uspostave efikasan sistem upravljanja ambalažnim otpadom i da je za taj posao potrebna sinergija, odgovornost i angažovanje i nadležnih ministarstava i inspekcijskih službi,  lokalnih samouprava, komunalnih preduzeća i samih građana.

Naši sagovornici smatraju da Srbija neće moći da ispuni visoke ciljeve za reciklažu Evropske unije ukoliko ne unapredi zakonski okvir, uredi sistem i ekonomiju upravljanja otpadom i omogući time efikasan razvoj reciklaže na tržišnim osnovama koja podrazumevaju profitabilnost za sakupljače otpada, bilo da su oni javna ili privatna preduzeća.

Ciljevi ambalazni optad Srbija 2020-2024

Na pitanja šta je uloga države, a šta lokalnih samouprava u sprovođenju Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, Belanović Kokir odgovara da je zakon prvenstveno definisao obavezu koju ima industrija i nije se bavio preciziranjem uloge lokalnih samouprava. Kada je reč o tome kako privreda može da doprinese da se ovaj otpad koristi kao resurs umesto da završava na deponijama, direktorka Sekopaka navodi da industrija koja stavlja upakovan proizvod na tržište Srbije ima obavezu da ispuni predviđeni nacionalni cilj za reciklažu i ponovno iskorišćenje koji u ovoj godini iznosi 63%.

Morfoloski sastav plasticnog otpada iz domacinstava

Udeo različitih tipova ambalaže u plastičnom ambalažnom otpadu prema rezultatima morfoloških istraživanja sprovedenih u JKP Higijena Pančevo i JKP Duboko u period feburar -april 2022

Posle više od deset godina, pokazalo se da je veliki propust baš to nedefinisanje preciznijih obaveza i ciljeva za reciklažu za lokalne samouprave, jer sakupljanje komunalnog ambalažnog otpada nije moguće bez lokalnih samouprava koje ne vide svoj interes u celom lancu. A bez primarne selekcije ambalažnog otpada, koji čini više od 20% zapremine deponijskog materijala, vrlo bitan resurs postaje neupotrebljiv, navela je Belanović Kokir.

U cenu ambalaže uračunava se samo cena proizvodnje, ne i štetan uticaj na životnu sredinu

Dragana Katić, ekološka aktivistkinja i osnivačica Trash Hero pokreta u Srbiji, primećuje da ambalažni otpad čini oko polovinu otpada koji aktivisti nalaze na akcijama čišćenja u gradskoj sredini. U tom ambalažnom otpadu najviše ima jednokratnih plastičnih flašica od pića, čepića, kesica i celofana od grickalica i slatkiša.

Jednokratna ambalaža je, prema njenim rečima, najveći problem zbog masovnosti proizvodnje, kratkog i čestog korišćenja i niske cene. U cenu ambalaže uračunava se samo cena proizvodnje, a ne i štetan uticaj na životnu sredinu, troškovi sakupljanja, transporta i potencijalne reciklaže.

Potrebno je da proizvođači skuplje plaćaju ekološke takse ako njihovi proizvodi ili ambalaža ne mogu da se recikliraju. Time će biti i finansijski motivisani da vode računa o eko dizajnu proizvoda. Ta sredstva takođe država može da iskoristi za investicije u sakupljanje i ponovnu upotrebu tog otpada za dobijanje energije ili ulaže u podizanje ekoloških standarda deponija, kako štetne supstance ne bi dospevale u životnu sredinu,  dodaje Katić.

Na drugoj strani, depozitni sistem kroz koji bi kupac unapred platio ambalažu koju bi posle vratio i dobio novac nazad u Srbiji još ne funkcioniše, pa građani nisu motivisani da čuvaju ambalažu.

Nema odgovornosti ni za kupca, ni za proizvođača u zbrinjavanju ambalažnog otpada

„Nema nikakve vrste kaucije koja bi stavila odgovornost na kupca da se pobrine za svoj otpad, niti postoji odgovornost proizvođača za sakupljanje ambalaže – takse za proizvođače su jako niske pa nema ni govora o tome da su zaista preuzeli odgovornost za svoju ambalažu“, tvrdi ona.

Olako se, kako kaže, u kampanjama proizvođača daju informacije o tome koji je procenat ambalaže reciklabilan, ali ne i koliko će se zapravo sakupiti i reciklirati. Katić smatra da narodi tzv. „razvijenijih zemalja“ nisu ni svesniji ni pametniji od ljudi u Srbiji, već se zakoni poštuju jer su kazne za neodgovorno postupanje sa otpadom jako visoke, dok se odgovorno ponašanje motiviše i nagrađuje.

Kontejneri u Srbiji_ambalazni otpad

Primer nepoštovanja Zakona o upravljanju otpadom ilustrovan na fotografiji (foto Kristina Cvejanov) – Iako je zabranjeno bacati u komunalne kontejnere ambalažni otpad (kutije, najlone, gajbice itd.) iz trgovina i drugih privrednih subjekata , retko gde se ovakve prakse sankcionišu. Privreda je dužna da svoj ambalažni otpad preda ovlašćenim operaterima sakupljanja, kako bi on bio tretiran u skladu sa Zakonom.

 Finansijska odgovornost – kompanijama, finansijski motiv – pojedincima

Trash hero Srbija je članica svetske inicijative Break free from plastic i bori se za smanjenje plastičnog otpada. Katić smatra da je za uspeh te borbe ključno da se promeni narativ u kom odgovornost ostaje na pojedincima.

Katić: sav pojedinačan trud da odvajamo i recikliramo plastiku ostaje beznačajan pred činjenicom da se svake sekunde proizvede stotine hiljada plastičnih flaša

Katić ističe da produžena odgovornost proizvođača zahteva da proizvođači plastike i vlasnici robnih marki sakupe i vrate svoj plastični otpad umesto da odgovornost prebacuju na potrošače, a troškove na lokalne vlasti.

Računica kaže da kada bi se cena proizvoda u plastičnoj ambalaži uvećala za samo 1 dinar namenjen pokrivanju troškova za sakupljanje i reciklažu, obezbedili bi se milioni evra potrebni za razvoj infrastrukture za sakupljanja i tretman otpada. Visina naknade za ambalažu u ceni jednog proizvoda u PET boci trenutno je oko 0,02 dinara, a u plastičnoj kesici s unutrašnjim premazom od aluminijuma 0,002 dinara, što je zanemarljivo.

„Rešenja za krizu vidim u zahtevu ka privredi da u potpunosti preuzmu stvarne troškove zagađenja plastikom. Umesto obmanjivačkih marketinških kampanja, rešenje je u obaveznom prikupljanju ambalaže, politikama za povećanje ponovne upotrebe, uvođenju sistema za ponovno punjenje i zamenu ambalaže, i postepeno ukidanje problematičnih vrsta jednokratne plastike“, ističe Katić.

Deset preporuka ekspertkinja za unapređenje upravljanja ambalažnim otpadom u Srbiji

Da bi Srbija dostigla EU ciljeve za reciklažu već 2025. godine, što je Ministarstvo zaštite životne sredine predvidelo Programom upravljanja otpadom, potrebno je radikalna i brza promena u sistemu upravljanja ambalažnim otpadom.

  1. Neophodna je uvođenje takse za deponovan ambalažni otpad kako bi se odlaganje na deponije učinilo najskupljom i za privredu najmanje isplativom opcijom.
  2. Primeniti eko modulacije – naknade za ambalažu treba da bude viša za ambalažu koja ne može da se reciklira ili ponovo upotrebi.
  3. Mora se obezbediti namensko trošenje prihoda od naknada za investicije u infrastrukturu i nadoknadu troška sakupljanja i tretmana ambalažnog otpada.
  4. Uvođenje depozitnog sistema za ambalažu bi omogućilo sakupljanje preko 90% ambalaže od napitaka – PET i staklenih boca, limenki i tetrapaka, koji su 100% reciklabilni i čijom se reciklažom smanjuje zagađenje životne sredine, eksploatacija prirodnih resursa i potrošnja energije.
  5. Zabranom oksodegradabilnih kesa smanjila bi se kontaminacija zemljišta, vode i vazduha mikroplastikom i obezbedila finansijska sredstva neophodna za njihovo izdvajanje iz komunalnog otpada i reciklažu.
  6. Propisivanjem ciljeva za reciklažu za lokalne samouprave podelila bi se odgovornost između privrede i javnog sektora, a lokalne samouprave bi bile motivisane da rade na unapređenju kapaciteta komunalnih preduzeća kojima su osnivači.
  7. Uvođenjem regulatornog tela (clearing house-a) omogućila bi se bolja kontrola tržišta ambalažnog otpada jer bi ovo telo radilo kontrolu podataka o količinama ambalaže koju privreda stavlja na tržište, količinama koje se prijavljuju Agenciji i za koje se plaća naknada operaterima sistema, što bi doprinelo povećanju prihoda pa samim tim i ulaganja u sistem upravljanja ambalažnim otpadom.
  8. Unapređenjem registra o ambalaži pri Agenciji za zaštitu životne sredine omogućio bi se veći kvalitet podataka, tačniji uvid u stanje i realan osnov za planiranje investicija potrebnih da se dostignu ciljevi za reciklažu koje Republika Srbija propisuje u skladu sa zakonodavstvom EU.
  9. Prelaskom na sistem naplate „plati kao što baciš“ i uvođenjem dve kante za otpad u domaćinstvu bi se stvorila mogućnost da građani koji odvajaju svoj otpad u „reciklabilnu“ kantu budu finansijski nagrađeni za taj trud, što bi doprinelo njihovoj motivaciji da sortiraju otpad.
  10. Velika prepreka razvoju infrastrukture za sakupljanje otpada je nedostatak lokacija za izgradnju reciklažnih dvorišta i postavljanje komunalnih kanti i reciklažnih ostrva. Zakonom treba propisati obavezu da lokalni plan upravljanja otpadom bude usaglašen sa lokalnim prostornim planom, odnosno da lokalni prostorni planovi jasno predviđaju lokacije neophodne za uspešnu implementaciju lokalnih planova upravljanja otpadom.

DA ZNAMO

PRIMARNA AMBALAŽA – najmanja ambalažna jedinica u kojoj se proizvod prodaje konačnom kupcu (na primer, tegla, limenka, plastična flaša).

SEKUNDARNA AMBALAŽA – više proizvoda u primarnoj ambalaži sa namenom da na prodajnom mestu omogući grupisanje određenog broja jedinica za prodaju (na primer, kartonska kutija sa robom u primarnoj ambalaži, plastične flaše obavijene folijom).

TERCIJARNA (TRANSPORTNA) AMBALAŽA – namenjena za bezbedan transport i rukovanje proizvoda u primarnoj ili sekundarnoj ambalaži (na primer, palete).

JEDNOKRATNA AMBALAŽA – koristi se samo jednom.

POVRATNA AMBALAŽA – nakon vraćanja od strane krajnjeg korisnika ponovo se upotrebljava za istu namenu.

AMBALAŽA SA DUGIM VEKOM TRAJANJA – prosečan vek trajanja je od pet ili više godina.

PRODUŽENA ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA (eng. extended producer responsibility principle) – podrazumeva da je onaj koji je proizvod ili ambalažu proizveo ili stavio na tržište, odgovoran za njen čitav životni ciklus. Ta odgovornost polazi od ekološkog dizajna, preko organizacije sakupljanja otpadne ambalaže ili proizvoda, i finansiranja kompletnog troška njenog zbrinjavanja kako ne bi završili u životnoj sredini.

PRIMARNA SEPARACIJA OTPADA – odvajanje otpada na mestu nastanka (domaćinstvo, preduzeće, reciklažna ostrva na ulici…) u namenske posude, iz kojih se separisan otpad preuzima i odvozi na dalju obradu (sekundarnu separaciju, presovanje…).

SEKUNDARNA SEPARACIJA OTPADA – odvajanje otpada na sortirnim linijama koje se nalaze u preduzećima koja upravljaju otpadom, na one frakcije koje mogu biti ponovo upotrebljene bilo u reciklaži ili za dobijanje energije i/ili one koje moraju da se deponuju.

KOMPOZITNA AMBALAŽA – ambalaža sastavljena od različitih materijala koji se ne mogu odvajati ručno, odnosno procesom proizvodnje ambalaže raznorodni materijali (razne vrste plastike, al, papir) su sjedinjeni u jedan takozvani kompozit.

ОPŠTI CILJEVI ZA SMANJENJE AMBALAŽNOG OTPADA – ciljevi za ponovno iskorišćenje i reciklažu.

SPECIFIČNI CILJEVI ZA RECIKLAŽU AMBALAŽNOG OTPADA – ciljevi za ambalažu od kartona/papira, plastike, stakla, metala i drveta.

Komentara: (3)
Mirko / 15.06.2022.

Probajte da nazovete ili posaljete email zrenjaninskoj komunalnoj sluzbi?
Niti se javljaju posle 13h niti odgovaraju na email poruke.

Javasluk.

Miroslav Filep / 16.06.2022.

Slazem se sa vama i zelim ako mogu da ucestvujrem i doprinesem poboljsanju reciklaze. Pored toga imam reciklazni pogon i proizvodnju proizvoda od recikliranog ambalaznog i kompozitnog otpada. Znaci ima resenja…..Sav otpad je iskoristiv,

Srba Jovanović / 18.06.2022.

Неодговорност је и великог броја несавесних грађана, државне управе и локалне самоуправе – није само до неодговорности привреде…

Unesite vaš komentar
Molimo sačekajte... Molimo vas popunite obavezna polja Dogodila se greška, osvežite stranu pa probajte ponovo. Vaš komentar je uspešno poslat na moderaciju.

Slični članci

(Ne)odgovorno-upravljanje-komunalnim-otpadom-u-Srbiji

Video: (Ne)odgovorno upravljanje komunalnim otpadom u Srbiji

10 маја 2022 - U Srbiji se otpadom ne upravlja efikasno i svake godine 2,4 miliona tona komunalnog otpada nepovratno nanese štetu prirodi u kojoj završi, ali i zdravlju građana.

Komunalni-otpad-Srbije-neiskorisceni-resurs

Komunalni otpad – neiskorišćeni resurs Srbije

30 марта 2022 - Tekstom o upravljanju komunalnim otpadom nastavljamo sa serijalom "Srbija od smetlišta do cirkularne ekonomije", a sagovornici su nam Gojkan Stojinović, Jovanka Dakić i Milica Lukić

Smetlista Srbije - tihi trovaci naseg zdravlja

Smetlišta Srbije – tihi trovači našeg zdravlja

21 фебруара 2022 - Otpad ne miruje i poput bumeranga nam se vraća kroz vodu, zemlju i vazduh, dospeva u lanac ishrane i lagano nas truje

Slovenacka vlada ce sufinasirati gradnju tri spalionice otpada

Slovenačka vlada će sufinasirati gradnju tri spalionice otpada

11 фебруара 2022 - Slovenija sada ima samo jedno postrojenje za energetski tretman otpada i to u Celju koje godišnje potroši oko 30.000 otpada